Никола Велимировић родио се 5. јануара 1881. године у селу Лелићу код Ваљева. Основну школу учио је у суседству, у манастиру Ћелије. Шесторазредну гимназију је завршио у Ваљеву, а Богословију у Београду 1902. Кратко време био је учитељ у Драчићу и Лесковицама код Ваљева. Од 1904. до 1909. на студијама је у Швајцарској и Енглеској. Теологију је докторирао на старокатоличком Теолошком факултету у Берну (1908), а филозофију у Женеви (1909). После дуге и тешке болести, 1909. у манастиру Раковица прима монашки чин и име Николај. Своје образовање заокружује на Духовној академији у Петрограду. По завршетку школовања започиње серију чувених беседа и предавања широм тадашње Србије. Путује по нашем Приморју, Немачкој, Швајцарској, Италији и Русији. Као професор београдске Богословије предавао је филозофију, психологију, логику, историју и стране језике. Већ у Богословији ушао је у јавни живот придружујући се опозицији против краља Александра Обреновића. Његове књиге и говорнички дар донели су му велику популарност, нарочито у време балканских ратова. У току првог светског рата (1915-1919) Николај је на дипломатским и патриотским задацима у Енглеској и Америци где успешно објашњава и брани интересе и права Србије и српског народа. Залагао се за стварање Југославије и сањао о савезу балканских православних народа под заштитом Русије.

Године 1919. Николај је изабран за владику жичког, а затим охридског (1920-1934). Када је укинута Охридска епархија постављен је за епископа охридско- битољског са седиштем у Битољу (1930-1934), а одатле је враћен у Жичу као епископ жички са седиштем у Краљеву (1935-1941). Због његовог угледа и утицаја, Немци су га, одмах по окупацији Србије, ухапсили и затворили у манастир Љубостињу, затим Војловицу и најзад, спровели у логор Дахау. Када се рат завршио, Николај је отишао у Америку где је и одакле је до последњег даха деловао као теолог, родољуб и просветитељ. Умро је 18. марта 1956. године и сахрањен у порти цркве Светог Саве у Либертвилу. Посмртни остаци пренети су му у родни Лелић 12. маја 1991.

Од Светог Саве до данас ниједан Србин није оставио за собом тако блиставо дело као Владика Николај. Био је пре свега јеванђеоски човек, прави Христоносац, али и велики духовник, песник, књижевник, историчар, филозоф, беседник...

Његова сабрана дела сачињавају томови књига са око 12 000 страница. Најважнија дела Николајева су: О васкрсењу Христовом (1910), О Боки Которској (1910), Религија Његошева (1911), Беседе под Гором (1912), Беседе изнад греха и смрти (1914), Речи о свечовеку (1920), Молитва на Језеру (1922), Нове беседе под Гором (1922), Мисли о добру и злу (1923), Омилије (1925), Охридски пролог (1928), Рат и Библија (1931), Вера образованих људи (1931), Симболи и сигнали (1932), Царев завет (1933), Духовна лира (1934), Емануил (1937), Номологија (1940), Земља недођија (1950), Живот св. Саве (1951), Жетве Господње (1952), Касијана (1952), Песме молитвене (1952), Диван (1953), Једини Човекољубац (1958), Први Божји закон (1959), Рајска пирамида (1959).